Ćuti, trpi, radi, osvajaj: Zvezdin velikaš Milan Rodić

Nekome je sudbina namenila velike stvari, aplauze od ranih nogu, latice ruža i ljubav obožavaoca na svakom koraku. Drugi su pak morali da zabodu kramp u teren i preoru ga, na hiljade puta, da bi tek poneko u masi video što je većini promaklo i uzviknuo: Hej, pa ovaj je odista dobar!

E, baš takav je Milan Rodić. Poslednjih godina često na meti kritika, vrlo često i neosnovanih kritika, jedan je od onih koji je na vreme shvatio kuda treba da ide i koji jednostavno – ide. Glavom kroz zid ako treba, pa dokle se može. On će da kopa i dalje, dok ne lipše.

I mada takvi publici obično ne upadaju prvi u oči, valja istaći da je sa ovom sinoć zaokruženom titulom 33-godišnji levi bek uspeo da uradi nešto će što nije niko u 79 godina dugoj istoriji Crvene zvezde.

Milan Rodić je naime sinoć i sedmi put postao šampion države (pride ima i tri Kupa, a protiv Vojvodine će krajem meseca pojuriti i četvrti). Do šest je, za 12 godina, dobacio legendarni Rajko Mitić, prva Zvezdina zvezda i čovek po kome se sada zove stadion na Topčiderskom brdu. I to sa sve onom jednom titulom za šampiona Srbije, iz 1946. godine, naknadno dopisane Zvezdi tek nedavno. Doduše, sve Mitićeve titule su izlivene u onoj staroj Jugoslaviji, a ona je nosila specifičnu težinu.

Po šest kruna su namakli i Rodićevi saborci: Milan Borjan, Marko Gobeljić i El Fardu Ben, ovaj prvi bi na leto mogao i da se vrati da nastavi niz. Pet je prigrlio Dragan Džajić, koliko recimo i Gelor Kanga, ali niko nikada u crveno-belom dresu nije stigao do te sedme.

Na drugoj strani brda je drugačije. Saša Ilić je čak 11 puta bio šampion zemlje (četiri puta Jugoslavije, jednom Srbije i Crne Gore i šest puta Srbije), ali on je u Partizanu u dva mandata proveo skoro dve decenije i teško da će ga u moderno doba neko stići.

Što ipak ne znači da ovaj Rodićev podvig ne zaslužuje počasti. Krvavo ih je zaslužio on. Poderao je kolena kao retko ko, za Crvenu zvezdu do sada odigrao 266 zvaničnih utakmica (klub mu je već u februaru uručio dres sa brojem 300, ali su u toj brojci i prijateljski mečevi), svega devet manje od Borjana koji je bio nedodirljiv na golu. I sada se već poravnao sa još jednim čuvenim golmanom, Ratomirom Dujkovićem, na desetom mestu liste asova sa najvećim brojem utakmica za Zvezdu.

Prvi je Dragan Džajić sa 389, slede Bora Kostić (341), pa Vladimir Petrović Pižon (332), Jovan Aćimović (318), Boško Đurovski (299), Rajko Mitić (294), Vladica Popović (291), Miloš Šestić (277), pa na devetom mestu Milan Borjan (275).

Ali niko od njih, ni Borjan, ni crveno-bele ikone kakve su Džajić, Pižon ili Mitić, nije sedam puta bio prvak države. I mada ova sadašnja Srbija razmerama ne može da se poredi sa bivšom SFRJ, Rodiću mora da se prizna da je uspeo da u one čvrste zidine“Marakane“ kamenom upiše svoje ime međ istinske velikaše kluba.

Neko drugi bi možda mogao da dopiše posvetu. Otprilike ovako...

“Uz Milana Borjana najstandardniji Zvezdin igrač za vreme prvog i rekli bismo renesansnog mandata Vladana Milojevića. U kasnijim danima, ćutao i trpeo dok su navijači tražili levog beka kakvog nije bilo. Ćutao i trpeo, pod upalama i bolovima i injekcijama. Ćutao i trpeo i radio. Opet i opet. I iznova i iznova. Godinama usamljen uz aut liniju. Godinama najbolji u tome što radi. Milan Rodić, legenda Crvene zvezde“.