CAPUT MUNDI: Lotito i Milinković Savić, cela priča

(od dopisnika iz Rima)

Brojne glasine, delimično tačne vesti, proizvoljne pretpostavke, plasirane priče zainteresovanih strana u vezi budućnosti Sergeje Milinkovića Savića po pravilu zapostavljaju ili potcenjuju faktor Klaudio Lotito.

Predsednik Lacija je “sui generis” vlasnik i predsednik kluba. Najbolju definiciju Lotita je dao njegov kolega, gazda Sampdorije Masimo Ferero. “Lotito je toliko samoljubiv i egocentričan da bi i na sahrani on želeo da bude pokojnik”, izjavio je pitoreskni čelnik Sampa koji sa Lotitom deli i ljubav prema Romi iz dečačkih dana. Razlika je što Ferero ne krije svoje simpatije prema Đalorosima, dok Lotito javno ne sme sebi da dozvoli taj luksuz. Mada, kad se bolje razmisli, Lotito bi,  kao u Rakićevoj “Iskrenoj pesmi”, voleo samo sebe, bez obzira za koji klub navija. Zato mu valjda i ne zameraju mnogo njegove mladalačke zanose jer je i u njima voleo sebe, baš kao što sada na kormilu Lacija vodi računa samo o sebi i svojim interesima.

Jedina okolnost kada Lotito zaboravi na svoju računicu, ili što bi naši poslovni ljudi rekli “a gde sam tu ja?”, nastupa kada tvrdoglavo želi da dokaže svima da je on u pravu ili da mora da bude onako kako je on zamislio. U tim situacijama Lotito je spreman da ide do samog kraja po cenu da plati najveću moguću cenu. Ta njegova tvrdoglavost je bila, uslovno rečeno, kažnjena u slučaju Pandeva ili De Fraja, ali je bila nagrađena prilikom prodaje Ernanesa, Kandreve, Kejte, Bilje, Filipea Andersona.

Takvo ponašanje Lotito sebi može da dozvoli jer  nije potrošio jedan svoj evro za Lacio. Politički vrh Italije i pokrajine Lacio je praktično dao klub u ruke Lotitu jer niko nije hteo da ga kupi sa nagomilanim dugovima, a vodeće političke strukture nisu mogle da dozvole da nestane. Lotitovom Laciju je omogućeno da “razmaže” prethodne dugove na 15 godina i da ih plaća na rate iz godišnjih budžeta.

Lotito se pokazao kao vrlo uspešan rukovodilac. Doveo je u red poslovne knjige Lacija veoma brzo. Prvih godina je profit izvlačio preko svojih firmi (pre nego što je postao vlasnik Lacio je razvio biznis u sektoru čišćenja i higijene). Primera radi, Lacio plaća preko 6.000.000 evra firmama Klaudija Lotita koje se bave održavanjem i čišćenjem sportskog kompleksa u Formelu i pospremanja Olimpika posle utakmica Nebeskoplavih.

Činjenica da nikom ne duguje pare, da nema kredite, da Lacio već nekoliko godina posluje u plusu, da je “sredio” navijače pošto su vođe militantno organizovanih navijačkih grupa pod njegovom kontrolom,  omogućava Lotitu da se ponaša nadmeno. Njega ne interesuje da Lacio osvoji titulu prvaka ili da igra Ligu šampiona jer je svestan da je to put sa previše nepoznanica i troškova koji mogu da izmaknu kontroli. Lotito, kao što sam voli da ponavlja, ne prodaje prazne snove već solidnu realnost. Priča koja odlično funkcioniše u biznisu, ali ne i u fudbalu koji je baziran na emocijama i snovima.

Prvi veliki posao Klaudija Lotita bio je naš Aleksandar Kolarov. Kupljen za 1.000.000 evra, kapiten naše reprezentacije prodat je, posle tri godine provedene u Rimu, Mančester Sitiju za blizu 25.000.000 evra.

Inače, Lotito je vrlo težak čovek za saradnju. Sa njim nema dijaloga, on vodi  monologe koji mogu da traju satima. Za njega postoji samo odnos nadređenosti i podređenosti. Hijerarhija u kojoj je on, naravno, na vrhu. Ne poštuje ni svoje ni vreme drugih. Legenedarne su anegdote o ljudima koji čekaju po nekoliko sati na zakazani sastanak sa njim. Lotito, bez pardona, uđe u kancelariju i počinje razgovor kao da se nije pojavio par sati kasnije od predviđenog vremena.

U tom kontekstu je za Lotita bio dar sa neba Igli Tare. Između Lotita i Tarea se uspostavio poseban odnos još dok je Albanac bio igrač Lacija i praktično je iz kopački uskočio u kancelariju sportskog direktora pre deset godina. Za razliku od drugih saradnika Lotita koji su u Laciju samo zato što su mu verni ili zato što nigde ne bi mogli da nađu bolje plaćeni posao, Tare je jedan od najboljih sportskih direktora.

Uprkos, Lotitovoj restriktivnoj, a ponekad i nelogičnoj politici, Tare je kroz prethodne godine uspevao da održava Nebeskoplave u vrhu italijanskog fudbala i da obezbeđuje profite od kupoprodaje igrača. Albanski menadžer je pokazao da je jednako dobar u otkrivanju talenata (Sergej Milinković-Savić, Felipe Anderson, Kejta, De Fraj), prepoznavanju igrača čije karijere mogu da se ožive (Kandreva, Imobile, Luis Alberto) i onih čije igračka zlatna jesen može da bude plodonosna(Miro Kloze, Lukaš Lejva).

Lotito i Tare funkcionišu po različitim principima kada je u pitanju kupovina i prodaja igrača Lacija. Sportski direktor ima odrešene ruke da dovede fudbalere  u okviru budžeta koji mu je određen, dok je za prodaju jedini i glavni pregovarač predsednik Lotito.

To znači da koliko god je Tare bio zaslužan za dolazak Milinkovića-Savića u Lacio, toliko će glavnu reč oko prodaje Sergeja voditi Lotito. To nije dobra vest ni za potencijalne kupce ni za Milinkovića i njegovog menadžera. Predsednik Lacija je najnezgodniji mogući pregovarač na fudbalskoj pozornici, pogotovo kada fiksira cenu koju on smatra da treba da dobije za jednog igrača.

Za deceniju i po, Lotito je izgubio samo par bitaka, od kojih su bolne samo bile one sa Pandevom i De Frajom koji su se “izmigoljili” njegovim načelima. Indikativna su iskustva poslednjih godina sa najprestižnijim igračima Nebeskoplavih. Ernaneš, Kandreva, Kejta, Lukaš Bilja i Felipe Anderson su prodati po cenama  koje je tražio Lotito. On je išao toliko daleko da je rizikovao da mu igrači odu bez evra obeštećenja zbog isticanja ugovora, ali je uspeo da izgura svoje i uzme 30.000.000 za Kejtu i Lukaša Bilju, koliko je zacrtao, ili preko 40.000.000 za Felipea Andersona, mada je njega možda mogao i za više da je požurio sa prodajom koju sezonu.

Drugim rečima, Milinković-Savić će otići iz Lacija samo za cenu koju bude odredio Lotito, ni za evro manje, i to za keš. Lotito nije želeo da proda Milinkovića prošlog leta i zato se zabavljao sa ispaljivanjem cena koje nisu imale veze sa realnom vrednošću srpskog fudbalera.

Za Milinkovića su se ozbiljnije raspitivali, ali nikada nisu započeti pregovori, Mančester Junajted i Real Madrid. U Rimu se priča da je Sergej svojim prijateljima poslao fotomontaže sebe u dresu Reala i Junajteda pitajući ih koji mu dres bolje stoji. U Italiji su za Sergeja bili zainteresovani samo Milan i Bepe Marota. Naime, dok je bio u Juventusu, Marota je želeo da dovede Sergeja, ali je imao veliku opoziciju u Fabiju Paratičiju i Pavelu Nedvedu koji smatraju da Milinković-Savić nije igrač za Juve.

Problem Milana i Intera je što zbog finansijskog fer-pleja ne mogu da “iskeširaju” cenu za Milinkovića, a Lotito neće ni sa pištoljem na slepoočnici prodati Sergeja sa formulom pozajmica sa otkupom na rate, kako predlažu milanskih klubovi.

U međuvremenu, verifikovalo se nekoliko novih elemenata u Milinkovićevoj sagi u Formelu. Sergej je sa Imobileom dignut u rang fudbalera sa najvećom platom u Laciju u Lotitovoj eri. Predsednik Nebeskoplavih je bio primoran da poveća platu našem reprezentativcu, ali nije svario to povećanje i sigurno je da nema nameru da i sledeće četiri godine plaća za Milinkovića preko 5.000.000 evra (bruto plata i premije).

Veoma je indikativno ponašanje organizovanih navijačkih grupa Lacija prema Milinkoviću. Nijedan fudbaler Lacija nije tako teško vređan kao Sergej. Oni su postavili uvredljiv transparent iznad mosta ispod koga svaki dan prolazi kolima Sergej, tako da ne postoji šansa da ga nije video uživo ili kasnije na društvenim mrežama ili u medijima. 

Lotito ima u šaci organizovane navijačke grupe Lacija. Posle desetogodišnjeg rata sa Lotitom, militantno organizovani tifozi su kapitulirali jer su njihove vođe sklopile pakt sa gazdom Lacija. Višegodišnji sudski procesi i zaplena imovine primorale su vođe na severnoj tribini Olimpika da pristanu na uslove Lotita. Sa severa Olimpika već nekoliko godina nema nijednog povika protiv predsednika Lacija, a vođe navijača su dobile mogućnost da zarađuju od navijačkog merčandajzinga i organizacije putovanja na gostovanja.

Lacio neće tražiti kupca za Milinković-Savića, niti će ga stavljati zvanično na prodaju, ali predsednik Lotito stvara atmosferu da Sergejev menadžer traži klub koji će biti spreman da plati cenu koju će baš on ispostaviti. Dobro obavešteni izvori u Formelu tvrde da sa 120.000.000 evra Lotito seda za sto da zaključi transfer. Takođe, Lotito bi više voleo da Milinković-Savića proda klubovima u Engleskoj, Španiji ili PSŽ-u, opcija Italija je poslednja, samo ako ne postoji druga.

PIŠE: Željko PANTELIĆ