Alison Beker o sedmogodišnjem sebi u tefteru skauta: Golman, nizak, ljut i često plače... Daleko sam dogurao

Alison Beker, golman Brazila i Rome, napisao je svoju priču za sajt Theplayerstribune. U njoj se dotakao svojih početaka, problema sa nezavidnom visinom i pomoći svog brata Murijela u stvaranju Alisona kakvog mi poznajemo.

Momka čija se cena na tržištu kreće tu oko 70.000.000 do 80.000.000 evra.

Da ne dužimo, ovo je Alisonova priča.

…

Ovo će vam sve reći što treba da znate o mojoj porodici. Jedna kratka priča.

Svetsko prvenstvo, 1998. godine. Imam pet godina. Moj brat Murijel ima 10. Gledamo polufinalni meč Brazil - Holandija kod moje tetke i, naravno, da je žurka u toku. Tetka je napravila mnogo hrane, bila je tu i velika torta, sve po redu.

Utakmica je otišla u penale i moj otac i teča su počeli da luduju. Nisu mogli da podnesu pritisak. Nisu mogli čak ni da sede. Kada je Tafarel odbranio poslednji penal, moj otac je počeo da trči od dnevne sobe do kuhinje urlajući. I znate li šta je uradio?

... Zabio je glavu u onu tortu. I onda je trčao nazad do sobe sa šlagom preko celog lica. Galamio je "Idemo u finale, idemo u finale". To je bila najzabavnija stvar koju sam ikada do tada video.

Moj otac je bio lud, u najboljem mogućem značenju te reči.

Dvadeset godina kasnije njegov sin je Mundijalu. I, ako ću da budem iskren, mnogo više ličim na njega nego što bih to hteo da priznam. Ako ste me gledali kako branim za Romu ili reprezentaciju, mogli ste da vidite da sam smiren. Ali nisam uvek bio takav. Zapravo, da ste poslali skauta da napravi izveštaj o meni kada sam bio dete, cenim da bi to izgledalo ovako nešto:

Alison Beker: golman, sedam godina. Nizak. Ljut. Često plače.

Znam da ovo verovatno ne liči na golmana reprezentacije Brazila, ali je istina. Daleko sam dogurao.

Zapravo, kada sam ušao u tinejdžerske godine, nisam bio najbolji golman čak ni u svojoj porodici. Brat Murijel je takođe bio golman. I čoveče, voleo je da me izaziva. Znao je tačno šta treba da uradi da me iznervira. Mislim da starija braća imaju taj talenat. Ali mi je tako pomogao da naučim kako da kontrolišem emocije.

On je najvažnija osoba u mojoj priči.

Suštinski sam zbog njega postao golman. Neki kažu da mi je predodređeno da budem golman i to je verovatno istina. Mislim, majka mi je bila golman u njenom rukometnom školskom timu. Moj deda je bio golman za amaterski tim u mom rodnom gradu. I otac mi je bio golman. Tako da, možda je to Božji plan za mene, znate?

Kada sam imao pet godina, moj brat i ja smo često išli da gledamo oca kako brani. I videli smo koliko uživa u tome. Da budem iskren, bio je malo lud na terenu, uvek bi se bacao glavom u kopačke napadača kako bi uhvatio loptu. Imao je divlji stil. Obojica smo mu se divili i njegov stil je nešto što smo usvojili. Pretpostavljam da to deca rade, zar ne? Vidiš oca kako je dobar u nekoj oblasti i onda pomisliš "želim da budem kao on".

Ali pravi razlog zbog kog sam postao golman je moj brat. Igrao sam sa drugarima fudbal i oni su bili stariji i viši od mene. Tako da kada bi došlo do biranja timova... pa, naravno, najniži ide na gol. Nije bilo ni rasprave, znate...

Ali to je bilo OK zato što mi se sviđalo da budem na golu. Zapravo, voleo sam to!

U tom momentu fudbal je za mene bila samo zabava, ali onda je došlo Svetsko prvenstvo 2002. godine. Brat i ja smo se davili u čokoladi, kornfleksu i mleku i gledali smo utakmice naravno. Brazil je postao prvak. Nikada neću zaboraviti taj osećaj. Bilo je to za mene otkrovenje. Pomislio sam - ovo želim da radim. Igraću za Brazil. Ići ću na Svetsko prvenstvo. I osvojiću ga.

Počeo sam da shvatam fudbal ozbiljno. Počeo sam da branim svaki put kada bismo igrali na ulici. Igrao sam jedan na jedan sa bratom sa malom plastičnom loptom. Otvorili bismo vrata dnevne sobe i koristili ih kao gol. Čoveče, bio je to pokolj. I bilo je baš zabavno. Možda najbolje vreme mog života.

Tada sam već počeo da igram za mladi tim Internasionala u Porto Algreu. To je jedan od velikih klubova u Brazilu. Očito sam radio dobru stvar. Ali sam imao jedan problem.

I dalje sam bio nizak!

Vidite, fizički sam kasno sazreo, tako da su svi golmani mog uzrasta bili viši i jači od mene. Imali smo test zrelosti u kom su ocenjivali igrače od jedan do pet. I kada su moji saigrači bili na nivou petice, ja sam i dalje bio na nivou dva. A to baš i nije dobro za golmana. Moraš da budeš visok, da visoko skačeš, da pokriješ gol.

Biti nizak baš i nije bilo dobro. Pa sam zato bio rezerva. I onda je Internasional doveo još jednog golmana. I znate šta - iznenađenje, iznenađenje! I on je bio veći i snažniji od mene! Sjajno, bio sam treći izbor. Kako ću dođavola zaigrati za Brazil ovako nizak?

Imao sam ozbiljne sumnje. Bili smo i na Najk kupu, velikom takmičenju za decu od 14 i 15 godina. Moj brat je bio najbolji golman na turniru. Gledao sam njegov trofej i rekao - čoveče, želim i ja jedan ovakav.

Ali ja čak nisam ni igrao. I, iskreno, delovalo mi je da neću uspeti. Znao sam sve o legendama kao što su Iker Kasiljas i Đanluiđi Bufon koji su počeli da brane sa 17 u prvom timu i želeo sam da budem kao oni. Koliko sam još mogao da čekam?

Da li ću uspeti? Nije izgledalo da će tako biti.

Klub je sumnjao da ću početi da rastem ili ću uvek biti nizak, patuljak. Mislim da me je Bog sve vreme gledao jer su odlučili da sačekaju još godinu dana.

Moja tehnika je brzo napredovala. I desila se neverovatna stvar - počeo sam da rastem! Za godinu dana sam porastao od 170 do 187 centimetara. Dostigao sam nivo četiri. Imao sam odjednom i snagu i tehniku. Počeli su ljudi da me primećuju više nego što sam i znao da me primećuju. Jednog dana sam šetao plažom i kada sam proverio telefon imao sam pet propuštenih poziva od mog dede. Plašio sam se najgoreg, iskreno.

Pozvao sam ga u panici da vidim šta se dogodilo.
"Dete, moraš da dođeš kući smesta. Pozvan si da igraš za reprezentaciju Brazila do 17 godina".

Nisam u to poverovao. Stvarno nisam mogao. Deda je uvek voleo da se šali. Ali sam ipak osećao da treba da otrčim kući da proverim, da se uverim. Onda me je zvao i ujak i ... rekao mi isto što i deda!
"Šta ima ružni, čestitam", rekao mi je.

Ali ja i dalje nisam verovao. Mislio sam da se šale sa mnom.

Trčao sam 30 minuta od plaže do kuće kako bih seo za kompjuter i proverio zvanični sajt brazilskog saveza. Otvorio sam stranicu i video: Alison Beker. Stvarno sam bio pozvan.

Bilo je stvarno zabavno, kada pogledam sa ove tačke, jer su tu bila još neka imena koja možda znate.

Nejmar i Kutinjo.

Posle toga su stvari postale mnogo brže. Sa 20 sam debitovao za prvi tim kluba, a dve godine kasnije sam igrao i prvi put za Brazil. Taj meč mi je promenio život. Ponekad se zapravo zaustavim i pomislim - Vau, čoveče, ja sam ovde. Selesao! Idem na Mundijal! Ovo je Božje čudo.

Za sve što sam uspeo moram da zahvalim bratu.

Vidite, igrali smo na istoj poziciji u istom klubu pa su nas ljudi poredili. Nisam stvarno želeo da se poredim sa bratom, ali mi je to dalo nešto da mogu da napredujem. Kao profesionalac, morao sam da se poredim sa onima koji su iznad mene. Uvek sam želeo da budem bolji od njega, ali ni on nije želeo da izgubi od mene. Tako da smo svakoga dana jako trenirali i stvarno mislim - svakoga dana! Bio je to ogroman izvor motivacije za nas. Kada sam umoran on bi rekao - ajde, brate, možeš još malo. I onda smo nastavili sa treningom.

Tako smo se zadirkivali još otkad smo igrali plastičnom loptom. To je takmičenje bazirano na mnogo ljubavi.

Ponekad je lako zaboraviti koliko sam srećan. Ono što definitivno neću zaboraviti je to ko mi je pomogao da ovde dođem. Tako da ovoga leta neću igrati samo za Brazil. Igraću i za mog brata, takođe. I iskreno, svaki put kada obučem dres Brazila, mislim o treninzima koje smo odradili zajedno.

Tako da ako čitaš ovo, brate, znaj da je svaka odbrana u Rusiji i tvoja odbrana. Moj uspeh je tvoj uspeh jer smo mi deo iste priče. I zbog toga ću ti uvek biti zahvalan.

Foto: Action images