Pomaka ima, zadovoljstva nema

Pretenciozno bi bilo reći da je napredovao, iako pogled na tabelu tako sugeriše. Prošle sezone je završio četvrti, ove je zacementirao drugu poziciju i kad se posmatra iz ugla plasmana ispada da je Partizan napravio pomak za 12 meseci. Utisak je da to nije dovoljno (dobro).

I ovaj takmičarski ciklus se može okarakterisati neuspešnim. Svaka druga reč bi bila zavaravanje. Sebe i javnosti. Tačno je da će tim za dva meseca početi avanturu u kvalifikacijama za Ligu šampiona, međutim bilo je dovoljno videti lica članova sportskog i(li) rukovodećeg sektora po okončanju meča na Banovom brdu da bi se shvatilo kako je i njima jasno da je ovaj tim za Evropu – tanak. Zato mu po starom, i ne tako dobrom običaju, sledi nova rekonstrukcija. I to na kraju sezone u kojoj je angažovano čak 18 igrača!?

Iz UEFA takmičenja je ispao još u avgustu, u prvenstvu zaostaje 16 koraka za liderom, u Kupu Srbije je stigao samo do polufinala (mada, pošto je u prethodnoj sezoni zaustavljen na početnoj prepreci možda je to napredak), smenio je trenera, navijači bojkotuju utakmice na domaćem terenu, a ekipa ne nudi dokaze da je sposobna da pređe na viši nivo. Igrala je na mahove. Ponekad na srce i petlju, često uz naklonost Fortune, sve do marta bila na prvom mestu i kad je sa njega skliznula više povratka nije bilo. Ni u psihološkom, ni u čisto sportskom smislu. Sezona za Parni valjak suštinski se završila sedmicom posle prvog večitog derbija u kalendarskoj godini, kad je usled poraza od Napretka i nerešenog ishoda u Lučanima dopustio Crvenoj zvzedi da ga obiđe. Više nije mogao da se sa njom trka.

Iza ovog tima ostaće poput uspomena preokreti u jesenjem delu, pobeda u derbiju krajem decembra, zajedništvo u teškim trenucima, kolorit Grobara na gostovanjima i to drugo mesto. Sve nabrojano pričivanjalo je sitna zadovoljstva onima koji igraju i ljudima koji ih prate, međutim, akcenat nije toliko na reči „zadovoljstvo“ koliko na terminu „sitna“. Sve kad se zbroji, premalo za ambicije kluba i njegovu tradiciju. Drugo mesto ni u jednoj varijanti ne može biti pohvalno, čak ni kad donosi plasman u kvalifikacije za Ligu šampiona (Partizan nije TSC), jer to i dalje nije trofej, kakav na crno-beloj strani Topčiderskog brda čekaju pet godina!?

Jeste – šansa. Da se postojća ekipa nadogradi. U njoj ima potencijala za prvu etapu trke u prvenstvu, jer je u tom sprintu, na kratke staze, pokazala da može nešto, ali nema patike za trčanje maratona kakav iziskuje Mozzart Bet Superliga (37 kola) i projektovano učešće u grupnoj fazi UEFA takmčenja (osam ili šest utakmica). Šansa da se dovedu pojačanja koja stvarno prave razliku.

Tu ne bi trebalo javnost da naseda na davno formiranu priču kako Partizan nema novca. Ima. Ili će ga imati. Ili će mu se dati. Kao što je uvek bilo. Tako se govorilo i prošle godine u ovo doba, da bi se ispostavilo kako je uložio skoro 4.500.000 evra na ime obeštećenja za novajlije. Pritom je prodao Mihajla Ilića i Kristijana Belića, verovatno će i Sameda Baždara i Mateusa Saldanju i još nekog, a to je onda fin novac da se uloži u pojačanja.

Počev od odbrane. Svi vide, čak i u Humskoj, da je u njoj najveći problem. Golmanu Aleksandru Jovanoviću svaka čast, zasluženo se nalazi na širem spisku selektora Dragana Stojkovića, međutim, bekovi i štoperi su od prvog kola, pa do ovog pretposlednjeg bili kritični. Osim kapitena Svetozara Markovića. Svi ostali i njegovom okruženju nisu nivo kakav bi mogao da garantuje stabilnost u kvalifikacijama ili kasnije u grupnoj fazi bilo kog evropskog takmičenja.

Zatim, ta sad već čuvena „igra iza lopte“. Mekana sredina terena, gde su rivali „pojeli“ Partizan tokom proleća, što se može zaključiti iz izlaganja Alberta Nađa. Osim toga što je potrebno više čvrstine i agresije, deluje da će morati da se angažuju i hitriji fudbaleri od postojećih. Srčaniji. Po uzoru na Kristijana Belića, čiji je odlazak stvorio rupu koju niko nije uspeo da popuni, baš kao što se tek sad, pet meseci posle transfera Mihajla Ilića u Bolonju shvata koliko je značio ovom timu i da bi deci iz omladinske škole ponekad trebalo više verovati. Nešto slično Samedu Baždaru na suprotnom kraju terena, jer čim je dobio šansu u kontinuitetu počeo je da daje golove i probio se do reprezentacije.

Smanjivanje jaza između ofanzivnog i odbrambenog dela ekipe, praćenog zahtevima u igri i manjkom discipline i odgovornosti kod pojedinaca (Ksander Severina je najbolji primer) biće drugi veliki zadatak za stručni štab tokom pripremnog perioda. Dešavalo se da crno-beli postignu tri gola po utakmici, a ne dobiju. Nelogično, nedopustivo.

Baš kao što je nedopustivo da se servira priča kako je drugo mesto ispunjenje cilja. Zato i nije bilo osmeha u petak veče na licima ljudi iz sportskog sektora. Ivica Kralj, Milivoje Ćirković i Albert Nađ, između ostalih, su naučili da osvajaju trofeje i igraju bitnu ulogu u Evropi. Sad imaju priliku za ozbiljan reset. Nešto iz korena mora da se menja.